Da li je još uvek moguće govoriti o održivosti nakon EmpCo-a? Da – precizno i dokazivo

Gostima je i dalje korisno da znaju ako smeštaj smanjuje potrošnju vode, restoran sarađuje sa lokalnim proizvođačima ili atrakcija pomaže posetiocima da stignu bez automobila. EmpCo direktiva ne zabranjuje prikazivanje ovih činjenica. Ona postavlja stroža pravila protiv obmanjujućih, previše opštih i neosnovanih tvrdnji. Nova pravila će se primenjivati od 27. septembra 2026. godine.

Uzmimo primer pansiona koji je instalirao tuševe sa štedljivim protokom vode. Ovo je vredno podeliti sa gostima. Međutim, izjava „mi smo zeleni pansion” sugeriše povoljnu sliku o celokupnom poslovanju, dok znamo samo za jednu konkretnu meru.

Mnogo je preciznije reći: „U tuševima u sobama za goste koristimo tuševe sa štedljivim protokom vode.” Ako pansion meri potrošnju, može podeliti podatke o promenama, navodeći period i osnovu za poređenje. Ključno je da tvrdnja ne bude šira od onoga što se može dokazati.

Isto važi i za lokalnu nabavku. Ako restoran za neka jela koristi lokalni sir i povrće, slobodno može predstaviti proizvođače i ta jela. Izjava „kuvamo isključivo od lokalnih sastojaka” ima drugačije značenje i može se koristiti samo ako zaista odgovara celokupnoj ponudi.

EmpCo se takođe bavi ekološkim obećanjima za budućnost. Umesto rečenice „uskoro ćemo biti karbonski neutralni”, preduzeće mora imati jasan, merljiv plan sa rokom i proverama predviđenim direktivom. Zbog toga je bolje govoriti o već preduzetim koracima i stvarnim, merljivim rezultatima.

Precizna komunikacija počinje pregledom sopstvenog poslovanja. I-DEST upitnici za samoevaluaciju pružaju strukturu za to. Polazeći od GSTC kriterijuma, ispituju se, između ostalog, prakse zaštite životne sredine, podrška lokalnim zajednicama, očuvanje kulturnih vrednosti i odgovorno poslovanje. Pitanja su prilagođena tipu subjekta: od destinacije se može i treba tražiti nešto drugo nego od porodičnog smeštaja.

U praksi, ovo može pomoći pružaocu usluga kroz tri koraka:

• Prikuplja ono što već radi. U svakodnevnom poslovanju lako se podrazumeva, na primer, saradnja sa lokalnim dobavljačima ili merenje potrošnje energije. Samoevaluacija pomaže da se ovo svesno evidentira.

• Razdvaja činjenice od namera. Drugačije je reći „uveli smo selektivno prikupljanje otpada” i „u budućnosti ćemo poslovati bez otpada”. Prva izjava opisuje trenutnu praksu koja se može proveriti; druga je mnogo šire obećanje.

• Pokazuje koji dokazi nedostaju. Za neku meru mogu postojati računi, podaci o potrošnji, evidencija nabavke, pravilnici ili dokumentacija na licu mesta. Ako je tvrdnja važna za komunikaciju, vredi razmisliti čime se može potkrepiti.

U javnom predstavljanju I-DEST pravi razliku između informacija koje pruža sam subjekt, praksi koje proverava redakcija i sertifikata koje izdaje nezavisna treća strana. Naša redakcijska provera nije nezavisna revizija niti zvanična sertifikacija. Ova razlika pomaže i gostima da razumeju na osnovu kojih informacija donose odluke.

I-DEST samoevaluacija pomaže u pripremi, unapređenju i predstavljanju konkretnih praksi. Sama po sebi ne ovlašćuje pružaoca usluga da se predstavi kao preduzeće sa nezavisnim sertifikatom o održivosti.

Ovo je važno jer EmpCo propisuje posebna pravila za oznake održivosti. Takva javna oznaka, prema osnovnom pravilu, mora biti povezana sa sertifikacionim sistemom koji se zasniva na proveri nezavisne treće strane ili oznakom koju je uspostavio nadležni organ. To što je neka evaluacija usklađena sa GSTC kriterijumima nije isto što i nezavisna GSTC sertifikacija.

Pružatelji usluga, dakle, ne treba da prećutkuju svoj rad, već da ga precizno predstave. Nije potrebno tvrditi da je preduzeće „potpuno održivo”. Mnogo više vredi nekoliko jasnih rečenica o tome šta je promenjeno, šta se meri, šta se već može dokazati i na čemu se još radi.

U tome želimo da podržimo turističke subjekte koji se pridruže I-DEST-u: da održivost ne bude nejasan marketinški izraz, već razumljiva, proverljiva i unaprediva praksa.